Ko je nadležan za podešavanje semafora u Srbiji?
Prema Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, tehničko regulisanje saobraćaja na opštinskim putevima i ulicama u naseljima u nadležnosti je organa lokalne samouprave zaduženog za saobraćaj. Na državnim putevima tu nadležnost ima ministarstvo nadležno za poslove saobraćaja.
U praksi, međutim, nije uvek reč o jednoj instituciji koja obavlja sve poslove. Gradske službe planiraju i organizuju saobraćaj, upravljači puteva učestvuju u poslovima održavanja, a specijalizovane kompanije mogu biti zadužene za projektovanje, opremu i tehničku podršku.
Trajanje zelenog i crvenog svetla određuje se signalnim planom. On uzima u obzir geometriju raskrsnice, broj i raspored saobraćajnih traka, intenzitet saobraćaja, kretanje pešaka i bezbednosne zahteve. Na većim raskrsnicama važna je i koordinacija sa susednim semaforima, kako bi se smanjilo nepotrebno zaustavljanje vozila.
Zakon takođe predviđa da se saobraćajna signalizacija menja kada više ne odgovara izmenjenim uslovima saobraćaja ili zahtevima bezbednosti. To znači da podešavanje semafora nije samo tehničko pitanje, već i deo odgovornosti za organizaciju saobraćaja.
Fiksni i adaptivni semafori: u čemu je razlika?
Kod sistema sa fiksnim signalnim planom, trajanje pojedinih faza unapred je programirano. Planovi mogu biti različiti za jutarnji i popodnevni špic, noćne sate ili druge karakteristične periode, ali se ne prilagođavaju nužno trenutnom broju vozila na svakom prilazu raskrsnici.
Takav pristup nije automatski loš. Ako su saobraćajni tokovi relativno predvidivi i plan je pravilno podešen, fiksni ciklus može efikasno da reguliše saobraćaj. Problem nastaje kada se uslovi promene, a postojeći plan više ne odgovara stvarnoj potražnji.
Na primer, nova stambena naselja, promena smera glavnih tokova, radovi na susednim ulicama ili izmenjene trase javnog prevoza mogu promeniti opterećenje raskrsnice. Ako se signalni plan ne prilagodi, jedan pravac može nepotrebno dugo čekati, dok se kapacitet drugog ne koristi dovoljno.
Adaptivni semafori rade drugačije. Detektori, poput induktivnih petlji ili video-senzora, prikupljaju informacije o vozilima, a sistem ih koristi za prilagođavanje trajanja signalnih faza. U zavisnosti od rešenja, moguće je produžiti zeleno svetlo za opterećeniji pravac, smanjiti nepotrebno čekanje ili koordinisati više raskrsnica.
Ipak, adaptivno upravljanje ne znači da će svaki vozač odmah dobiti zeleno svetlo. Sistem mora da uskladi različite pravce, bezbedno vreme za prelazak pešaka, minimalna i maksimalna trajanja faza, kao i prioritete javnog prevoza i hitnih službi.
Beograd i Subotica već koriste naprednija rešenja
Beograd je jedan od primera da modernizacija semaforske signalizacije u Srbiji nije samo plan za budućnost. Radio-televizija Srbije je u februaru 2025. objavila da je sistem pametnih semafora obuhvatao 40 zona i ukupno 440 raskrsnica.
Prema tom izveštaju, sistem koristi detektore za prikupljanje podataka o saobraćajnom opterećenju i prilagođava rad semafora. Informacije se obrađuju u centru za upravljanje, što omogućava da se trajanje zelenog svetla prilagodi promenama u saobraćajnom toku.
Subotica je takođe razvila sistem centralizovanog nadzora i upravljanja semaforima. Prema izveštaju RTV Subotica iz jula 2024, softver SELSmartTraffic tada je povezivao 20 raskrsnica duž Beogradskog puta, Ulice Maksima Gorkog i Segedinskog puta.
Ovaj sistem omogućava daljinski nadzor, izbor programa i promenu načina rada semaforskih uređaja. U izveštaju je navedeno i da je povezivanje sa kamerama za automatsku analizu saobraćaja bilo planirano za narednu fazu projekta.
Važno je razlikovati centralizovani nadzor od potpuno adaptivnog upravljanja. Mogućnost da se semafor prati i da mu se daljinski promeni program ne znači nužno da sistem automatski optimizuje svaku raskrsnicu u realnom vremenu.
Ovi primeri pokazuju da naprednija rešenja postoje, ali sami po sebi ne otkrivaju koliki deo ukupne semaforske mreže u Srbiji koristi adaptivno upravljanje niti kakve rezultate ostvaruje.
Šta zastarelo podešavanje znači za vozače i gradove?
Kada signalni plan ne odgovara stvarnom saobraćaju, posledice mogu biti duže čekanje, češća zaustavljanja i stvaranje kolona. Ako se susedne raskrsnice ne koordiniraju dobro, vozila mogu naići na crveno svetlo na više uzastopnih semafora, čak i kada je duž glavne saobraćajnice dovoljno prostora za njihov prolazak.
Česta zaustavljanja i rad motora u praznom hodu mogu povećati potrošnju goriva i emisije, dok se kolone mogu preliti na raskrsnice i blokirati druge pravce. Ipak, semafori nisu jedini uzrok zagušenja. Nedovoljan kapacitet ulice, nepropisno parkiranje, nezgode, radovi i veliki broj vozila mogu stvoriti gužvu i kada signalni plan dobro funkcioniše.
Adaptivni sistemi mogu da poboljšaju protok, ali rezultati zavise od konkretne raskrsnice i načina primene. Zbog toga procene iz stranih istraživanja ne treba automatski predstavljati kao očekivano smanjenje kašnjenja ili zagađenja u srpskim gradovima.
Šta gradovi mogu da urade?
Prvi korak nije nužno kupovina nove opreme. Gradovi bi trebalo da provere da li postojeći signalni planovi odgovaraju današnjim saobraćajnim tokovima i da li su raskrsnice na najopterećenijim koridorima dobro koordinisane.
To podrazumeva nekoliko konkretnih mera:
- Redovna analiza saobraćaja: brojanje vozila, praćenje dužine kolona i merenje vremena čekanja u različitim delovima dana.
- Revizija signalnih planova: provera da li trajanje faza i raspodela zelenog svetla odgovaraju sadašnjem opterećenju.
- Bolja koordinacija raskrsnica: usklađivanje semafora duž glavnih pravaca, uz uvažavanje bočnih ulica, pešaka i javnog prevoza.
- Postepeno uvođenje detektora i adaptivnog upravljanja: prvenstveno na mestima gde podaci pokazuju da postojeći režim ne daje dobre rezultate.
- Javno praćenje učinka: objavljivanje podataka o čekanju, protoku i rezultatima promena kako bi se moglo proceniti da li su ulaganja opravdana.
Pametniji semafori počinju boljim upravljanjem
Dugo čekanje na crvenom svetlu može ukazivati na loše podešen signalni plan, ali se uzrok ne može utvrditi samo posmatranjem jedne raskrsnice. Potrebni su podaci o saobraćaju, analiza rada signalizacije i jasno utvrđena odgovornost za njeno održavanje i unapređenje.
Primeri Beograda i Subotice pokazuju da u Srbiji postoje sistemi za naprednije upravljanje semaforima. Sledeći korak trebalo bi da bude sistematska procena njihovog učinka i utvrđivanje gde bi dodatna modernizacija donela najveću korist.
Za vozače je najvažnije da semafor ne bude samo uređaj koji odbrojava unapred određeno vreme, već deo saobraćajnog sistema koji bezbedno i efikasno raspoređuje kretanje svih učesnika. To se ne postiže samo novom tehnologijom, već i kvalitetnim planiranjem, redovnom analizom i odgovornim upravljanjem.
