Saobraćaj podrazumeva upravljanje teškom mašinerijom. U tom smislu, kratak fitilj je opasan i jako je bitno da oni koji upravljaju i organizuju sve te teške mašine budu u dobrom mentalnom i emotivnom stanju. Ipak, da li zbog ekstremnih slučajeva ili prirode stresnog okruženja, čini se da je situacija u tom delu društva izuzetno nategnuta.
Nedavno smo pisali o porastu agresije u saobraćaju i fatalnim posledicama koje poremećene emocije mogu imati u vožnji. Ovako odgovorna aktivnost zahteva punu pažnju, zato smo se zapitali, koliko često se psiholozi bave saobraćajem? Tačnije, zapitali smo se zašto se ne bave.
U aktivnosti koja zahteva toliko različitih ljudi na jednom stresnom mestu – ulici, definitivno nije zgoreg uočiti psihološke aspekte. Iz tog razloga, razgovarali smo sa prijateljem portala, psihijatrom i psihoterapeutom – transakcionim analitičarem, dr Feđom Kovačevićem.
Feđa, i sam si vozač i viđaš različite pojave u saobraćaju. Ipak, čini se da je narodski rečeno “kratak fitilj” nešto što se prvo primeti. Šta bi mogao da bude uzrok te pojave?
Kada kažemo da neko ima „kratak fitilj“ onda ta osoba ima problema sa kontrolom impulsa tj. impulsivnošću. Impulsivnost možemo jednostavno da definišemo kao reagovanje bez promišljanja. Osoba koja reaguje impulsivno, ima slabu sposobnost voljne kontrole impulsivnih i nagonskih radnji. Kao i smanjenu sposobnost da ove nagone ili impulse ispolji na civilizovan način.
Sposobnost voljne kontrole impulsa se uči i vežba od ranog detinjstva razvijanjem „unutrašnjeg kontrolora“, inhibitora nepoželjnog i necivilizovanog ponašanja. Taj „unutrašnji kontrolor“ sačinjen je od upamćenih poruka koje se mogu ticati poželjnog i nepoželjnog ponašanja kako u saobraćaju, tako i u životu uopšte. Ove poruke smo dobili na dva načina. Direktno od roditeljskih figura, vaspitača, učitelja, instruktora itd. ili smo ih usvojili posmatrajući i učeći po modelu.
Kada je kod osobe „unutrašnji kontrolor“ nedovoljno razvijen ili kada je njegova funkcija kompromitovana javlja se nemogućnost voljne kontrole impulsivnih reakcija, odnosno reakcije „kratkog fitilja“.
Važnost “unutrašnjeg kontrolora”
Kada osoba ima nedovoljno razvijenog „unutrašnjeg kontrolora“ ona ispoljava bahato i agresivno ponašanje. Nema razvijenu sposobnost empatije, ne razmišlja o posledicama svojih akcija. Ima grandioznu sliku o sebi i osećaj privilegovanosti, smanjen prag tolerancije na frustraciju. Ovi oblici ponašanja se sreću kod emocionalno nezrelih osoba ili osoba sa nekim poremećajima ličnosti. Takođe, situacija je još ozbiljnija kada osobe sa ovom strukturom ličnosti zloupotrebljavaju alkohol i/ili psihoaktivne supstance pre vožnje te dolazi do inhibicije i ono malo „unutrašnjeg kontrolora“ koje imaju. Tada se ove osobe upuštaju u izrazito rizična ponašanja, nasilničku vožnju, vožnju velikom brzinom. Pretiču druge učesnike i najčešće završavaju tako što ugroze svoj ili život drugih učesnika u saobraćaju.
S druge strane, kod osoba koje imaju adekvatno razvijenog „unutrašnjeg kontrolora“ on može biti kompromitovan kratkotrajno i dugotrajno. „Unutrašnji kontrolor“ se krakotrajno kompromituje najčešće zloupotrebom alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci. Dok je kod dugotrajnijeg kompromitovanja najčešće reč o posledicama neprepoznatih i nezbrinutih psihičkih tegoba različitog intenziteta. Ovde može biti reč o stanjima iscrpljenosti i zamora, problema sa snom, dugotrajnih stanja povišenog stresa u porodičnom ili radnom okruženju. Takođe i sindromu izgaranja koji je sve prisutniji kod naših građana ili tegoba iz ankisozno-depresivnog spektra i drugo. U bilo kojoj od ovih situacija može doći do ispoljavanja agresivnog i impulsivnog ponašanja uz snižen kapacitet za empatično reagovanje i smanjen prag tolerancije na frustraciju koji se popravljaju po rešavanju osnovnog uzroka. Značajno je napomenuti da besne reakcije kod muškaraca mogu biti jedini upadljivi znak nelečene depresivne epizode.
Da li je samo „kratak fitilj“ razlog za eskaliranje konflikta u saobraćaju?
Razloga može biti dosta, ali bi jedan bilo važno istaći. Strah!
Strah je emocija koja je sveprisutna kod učesnika u saobraćaju samo što vozači često toga nisu svesni. To je veoma važno osećanje i predstavlja prirodnu reakciju organizma na situaciju koju doživimo kao opasnu. Obzirom da tokom vožnje svi upravljamo „teškom mašinerijom“ i te kako ima razloga za oprez.
Ovde na balkanu postoji izrazito štetno i pogrešno verovanje da je strah znak slabosti.
Kod ljudi koji imaju ovo uverenje vrlo je moguće da se iza manifestnog besa i agresije „krije“ neprepoznat i potisnut strah. Obzirom da prava emocija nije prepoznata, ispoljavanje besa i agresije ne vodi u olakšanje i razrešenje situacije. Tako i konflikt može da eskalira. S druge strane kada bi strah bio prepoznat, ubrzo bi došlo do međusobnog razumevanja i mirnog razrešenja situacije.
Npr. Ako je naša reakcija na to kad nas neko iseče „ Da li si ti normalan ____ (psovka po izboru), _____ (još jedna psovka), nemoj da ti ____ (psovka)“ , tada druga osoba najčešće odgovara na sličan način i ne priznaje grešku jer počinje da uzvraća napad. S druge strane ako bismo prepoznali svoj strah i rekli nešto poput „Baš sam se uplašio (može i žargonski izraz po izboru), dete mi je u kolima“, šanse da druga strana odgovori napadom su izrazito manje.
Ispoljavanje odgovarajuće emocije na konstruktivan način predstavlja poziv na empatično reagovanje druge osobe i naravno, može funkcionisati kod osoba koje imaju kapacitet za empatiju.
Koja je najbrža tehnika za smirivanje i prevenciju sopstvene agresije? Ugristi se za jezik nije uvek lako. Šta osim toga možemo da uradimo?
Ako je u osnovi agresije strah, najbolje je prepoznati da smo se uplašili umesto da automatski reagujemo besom i agresijom. To će nas umiriti, dati nam prostor da reagujemo konsturktivno te i da razrešimo situaciju na miran način.
Ono što bi bila univerzalno efikasna tehnika je da izbrojimo do 10 pre nego što progovorimo. Za umirivanje može biti efikasna i tehnika disanja kada udišemo 4 sekunde, pa zadržimo dah 4 sekunde. Onda izdišemo 4 sekunde i sačekamo 4 sekunde pre sledećeg udaha. Ovaj ciklus ponavljamo dok ne dođe do umirenja.
U idealnim okolnostima najbolje bi bilo da se ljudi pobrinu za svoje psihofizičko zdravlje pre nego što se uključe u saobraćaj. Rano preoznavanje znakova psihičke patnje i pravovremeno tražnje pomoći. A zatim rešavanje uzroka burn-outa, učenje zdravih koping strategija za menadžment stresa. Učenje asertivne komunicije u cilju efikasnije komunikacije ili zbrinjavanje drugih psihičkih tegoba od strane stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja može pomoći svakom pojedincu da sačuva svoju i bezbednost drugih u saobraćaju.
Često se postavlje pitanje obuke u auto-školama. Da li treba uvesti i neku dodatnu obuku u smislu osposobljavanja vozača za stres i ponašanje u saobraćaju?
To bi moglo da pomogne ljudima koji već imaju kapacitet „unutrašnjeg kontrolora“, ali im nedostaju nove veštine kako bi unapredili svoje funckionisanje u saobraćaju.
Neka od drugih rešenja bila bi oštrija kaznena politika koja bi mogla u određenoj meri da zameni funkciju nedovoljno razvijene emaptije kod pojedinaca. Npr. „Neću da vozim brzo kako ne bih ostao bez mog skupog automobila, a ne zato što nekoga mogu da povredim“.
Takođe, pokušaji buđenja svesti o posledicana saobraćajnih nesreća može pomoći. Na primer, puštanje eksplicitnih filmova i slika saobraćajih nesreća može pomoći razvoju opreza kod nekih učesnika. Kazna u vidu društveno korisnog rada u bolnicama na odeljenjima traumatologije i ortopedije za odrasle ili decu koji su povređeni u saobraćajnim nesrećama može dovesti do buđenja empatije i opreza kod nekih vozača.
Rešenja ima, stvar je volje da se ona uvedu i dosledno sprovode.
